240px-Joseph_Conrad_1904.png

Džozef Konrad, rođen kao Jozef Teodor Konrad Koženjovski (3. decembar 1857. - 3.avgust 1924.), bio je engleski romanopisac poljskog porekla. Smatran je za jednog od najvecih romanopisaca na engleskom jeziku, iako isti nije tečno govorio. Pisao je pripovetke i romane u kojima je uglavnom opisivao morska putovanja, koja su oslikavala iskušenja ljudskog duha vezana za dužnost i čast. Konrad je bio majstor proznog stila kojim je u englesku literaturu uveo osecaj tragičkog senzibiliteta, koji nije bio vezan za taj prostor. Dok se neka njegova dela mogu klasifikovati u romantizam, njegov prevashodni značaj je što je smatran za preteču modernisticke književnosti. Njegov narativni stil i likovi anti-junaci su ostavili uticaj na mnoge autore koji su došli posle njega. Baveći se pisanjem u vreme vrhunca Britanske Imperije, Konrad je koristio svoje iskustvo u francuskoj i britanskoj mornarici da stvori kratke priče i romane koji su istovremeno prikazivali aspekte svetske imperije kao i porinuća u dubinu ljudske duše.

Džozef Konrad se rodio u Berdiševu, u Ukrajini, u plemićkoj poljskoj porodici. Njegov otac Apolo Koržjenovski bio je pisac politički motivisanih pozorišnih komada i prevodilac Alfreda de Vinjija i Viktora Igoa, kao i Čarlsa Dikensa i Šekspira. On je ohrabrivao svog sina Džozefa da čita, kako na poljskom, tako i na francuskom. 1861. Apolo biva uhapšen od strane ruskih vlasti u Varšavi zbog organizovanja Januarskog ustanka 1863-64. i biva osuđen na izgnanstvo u ruski grad Vologdu. Njegova žena Evelina i cetvorogodišnji sin su krenuli za njim. 1865. im je dozvoljeno da se presele u Černigov gde je Evelina umrla od tuberkuloze. 1869. umire i Apolo u Krakovu, te Džozef Konrad postaje siroče sa 11 godina. Njega uzima pod svoje ujak iz Krakova, Tadeuš Bobrovski. Sa 16 godina Konrad putuje u Marsej, kako bi postao mornar, jer nije želeo da služi rusku vojsku.

Konrad je živeo avanturistički. bavio se trgovinom oružjem i političkim zaverama. Govori se da je zbog neuzvraćene ljubavi jedno vreme bio potonuo u očaj. 1878. je zadobio ranu u predelu prsa, a uzrok je nepouzdan, spekuliše se sa dvobojem u Marseju i pokušajem samoubistva. Potom je služio prvi put na britanskom brodu, koji ga je preko Carigrada doveo na britansko tle. Mesec dana nakon što se iskrcao u Britaniju, započeo je da služi na lokalnim brodovima koji su krstarili istočnom obalom, te se tako upoznavao sa engleskim koloritom. 1886. je stekao britansko državljanstvo i mornarički sertifikat, te je svoje ime promenio u Džozef Konrad. 1894. se penzionisan iz mornaricke službe posle 16 godina. 1899. je ispunio želju iz detinjstva da poseti centralnu Afriku, te je u Kongu postao kapetan parobroda, a ta iskustva je pretočio u svoje najčuvenije delo "Srce tame". 1894. se odrekao mora u korist spisateljske karijere, a delom i zbog lošeg zdravlja. Umro je 1924. od srčanog udara u Engleskoj.

Konrad je bio emotivno biće pod cestim uticajem depresije, sumnje u sebe i pesimizma. Svoj romantičarski temperament je disciplinovao nepokolebljivim moralnim sudom. U predgovoru knjige "Deca mora" zapisao je da teži za moći pisane reči koja tera ljude da čuju, da osećaju i, što je najbitnije, da uviđaju. Često je bio na meti kritika zbog činjenice da se radnje njegovih dela odvijaju na sličnim mestima, na brodu ili izolovanom mestu, kao i to da njegov egzotični prozni stil, kompleksna naracija, pesimističke ideje i metaforične teme odbijaju čitaoce. Na njegov prozni stil je veoma uticalo i odlično poznavanje tri jezika, poljskog, francuskog i engleskog, koji su stvaralili čudesne paralelizme u njegovim mislima, koje je T.E.Lorens opisao kao zvuk talasa i zvona koji odjekuju. Konrad je slikao čoveka u ekstremnim situacijama, govori je da njegovi čitaoci znaju da on smatra da se vidljivi svet temelji na par jednostavnih ideja, koje su veoma stare, a da je najuočljivija ideja vernosti. Vernost je, po njemu, predstavljala granicu koju je čovek uspostavio u odnosu na ništavilo, u odnosu na zlo koje se i nalazi u njemu i koje ceka da ga obuzme.

1975. nigerijski pisac Činua Ačebe je objavio esej u kojem je nazvao Konrada rasistom zbog načina pisanja i tematike "Srca tame", za koju je smatrao da ne može biti veliki roman jer slavi dehumanizaciju, te da je glavni narator u delu, Marlou, redukovao viđenje Afrikanaca na neki niži oblik života, što je izazvalo razne polemike.

Glavna dela: "Almajerova ludost" 1895., "Izgnanik sa ostrva" 1896., "Deca mora" 1897., "Srce tame" 1899., "Lord Džim" 1900., "Naslednici" 1901., "Tajfun" 1902., "Romansa" 1903., "Nostromo" 1904., "Tajni agent" 1907., "Pred očima Zapada" 1911., "Šansa" 1913., "Pobeda" 1915., "Linija senki" 1917., "Zlatna strela" 1919., "Spas" 1920., "Priroda zločina" 1923., "Očekivanje: napoleonski roman" 1925 (nedovršen).